The Surface
 |
| Standing on the edge of greatness |
My rooftop obsession is starting to kick in again. I've been searching all kinds of sites for rooftop pictures, videos and even poetry and descriptions. I just miss going up there. Wish it was summer again. Gosh, I even miss the glowing-hot aluminum burning our hands while the noonday sun is glowing above us in the middle of August.
Since the cold weather started I wasn't able to climb up and hang out with my friends there. Although I know a few persons crazy enough to accompany me up there, and I can't wait to see them again, so we can do stuff together again x)
Then we would climb down and buy some fresh, still warm bread when the bakeries open at 6 am. Then we either have coffee or crash dead tired at someone's place.
That was a comment from deviantart where I... hmm... sam zaskočio spopao some poor artist.
And this is something from my novel, Serbian only. The handsome artist main character briefly escapes from reality by ascending to the rooftops.
Videvši da lift uopšte ni ne namerava da dođe, momak je pogledao niz gelender ka podrumu, pitajući se vredi li da silazi osam spratova i rizikuje da ga babetine udave. Zaključio je da svakako nema šanse da stigne na vreme i odlučio je da kad već kasni, makar će da uživa u šetnji do škole.
Uputio se gore, ka krovu. Penjući se uz stepenište, razmišljao je već o slobodi koja ga čeka na krovovima. Uživao je da se mota tamo, iako je znao da ne bi baš smeo da ide tako često. Ali koga još ima tamo ujutru? Ljudi retko zalaze gore, i to samo kada popravljaju antenu.
Prošao je pored komšije koji se nalazio tačno iznad njegovog stana, i naježio se. Tu je živeo neki čudak koji nikad nije izlazio, i umetnik ga je video samo jednom u životu. Čuo bi svaki put kako udari o vrata čim neko prođe tuda. Imao je utisak da usamljenik neprekidno viri kroz špijunku. Mladić je ovog puta pogledao i jasno video kako senka koja prikriva maleni otvor nestaje, i kako se posmatrač sakriva. Student se stresao i ubrzao korak, preskočivši par stepenika u žurbi.
Našao se na poslednjem spratu, na kraju hodnika. Stojao je pred lotrama koje su vodile ka krovu. Ponovo se nagnuo niz gelender da izvidi da se neko možda ne penje. Kad se uverio da su dole i dalje samo četiri starije žene koje svakako ne nameravaju da se uskoro pomere, uhvatio se za drške i krenuo korak po korak da se penje.
Da bi čovek izašao, morao bi prvo da se provuče kroz prozorče koje je uvek stojalo otvoreno na njihovoj zgradi. Osobe u debelim jaknama, ili neko ko bi nosio mnogo stvari sa sobom bi se već namučio da se provuče, ali mladiću to nakon ko zna koliko puta to već nije bio problem. Skinuo je ranac sa ramena i prvo njega bacio kroz maleni prozor, zatim je i sam počeo da se provlači.
Čim je izašao kroz prozorče, podigao je pogled, ali ništa se nije moglo videti sem beskrajnog mraka. Dok je još bio na sve četiri, uzeo je svoj ranac i ustao. Stojao je daleko od ivice, kojoj bi se inače retko približavao. Jeste da je bilo ograde koja bi dopirala do struka, ali umetniku je i dalje bilo neprijatno da se previše približava.
Izvadio je telefon i njime osvetlio put ispred sebe. Tu je uvek bio mrkli mrak, nije bilo ikakvih izvora svetlosti kao dole. Već je znao gde je šta napamet, ali nije želeo da se spotakne o neki kabl ili bačenu televizijsku antenu. Vešto je zaobilazio neverovatne količine krša. Osim kablova i antena tu je bilo mnogo zarđalog lima, konzervi sa skorelim katranom, pocepanih vreća sa šljunkom koji se prosuo, a u maleni otvori za ventilaciju bili su prepuni kutija od cigareta, pikavaca i raznog drugog smeća.
Znao je da nije jedini koji kroči po krovovima, ali nikad nije sretao druge. Jednom je video grupicu silueta kako trče po susednom bloku zgrada, a ni njih ne bi primetio da ih nije odao majušni, crveni sjaj cigareta koje gore. Međutim nisu ga nikad opazili, ali zaključio je da je tako bolje.I jelly
Well, that's enough me talking about petty little desires, time to
