The funeral
 |
| A dream discarded dies hard. |
Osećaj jedinstva i bliskosti obuzeo je masu umova. Duhovi su se nalazili jedni pored drugih, prisutni i udaljeni u isto vreme. Svako je mogao da oseti čoveka koji je stajao pored, iza ili ispred sebe, kao da je zaista tu. Ali svi oni su osećali da je sve samo izmišljotina. Lepa, ukrašena kutija koja obećava, međutim je prazna. Jedna velika varka.
Prisutni su formirali krug među sobom. Svi su se trudili da se približe centru i vide šta uopšte okružuju. Pogledi onih bližih sredini bili su upereni ka zemlji. Masa se ućutala i svi su pokunjeno stajali. Neki su s užasom prekrivali lice, neki bi neprimetno sklopili šake u znak poštovanja, dok bi neki stajali i jednostavno zapanjeno posmatrali. Niko nije mogao da se načudi prizoru.
Žena, od oko četrdesetak godina ležala je na zemlji, okružena masom zaprepašćenih ljudi. Imala je oba krila, za razliku od prisutnih. Bila su poderana, perije razbacano na sve strane, umrljano krvlju. Neko joj je položio ruke preko stomaka i sklopio šake. Imala je spokojni izraz lica. Čak su i bore koje su izašle više od životne brige nego starosti bile manje primetne. Oko glave bio joj je ispleten oreol od svilenih niti koje bi se preplitale i svetlele pod oskudnom svetlosti. Izgledala je prelepo u svojoj tragediji.
U žamoru zbunjenih prisutnih začuli su se i prvi jecaji. Osećaj vezanosti za nepoznatu ženu bio im je neobjašnjiv. Svako se osećao kao da je izgubio sestru, majku, suprugu, kćer… Svima je bila kao najbližnja.
Ljudi su međusobno tiho razgovarali, pokušavajući da dođu do bilo kakvog logičkog zaključka. Niko nije znao šta se dešava. Nisu znali zašto su u masi prisutnih, ko su ti silni ljudi niti ko je žrtva koja leži beživotno. Ubrzo se javila zajednička misao masi. Nije bitno ko je ona, bitno je da je jedna od njih. Nekako im pripada, ili im je makar nekada pripadala, ali da nisu to znali. I sad je mrtva. Zajednička ožalošćenost i gnev prema počinioucu spuštala se kao magla među svedocima.
U masi dve individue uspele su da se prepoznaju. Virdžinija se probila kroz gužvu i stigla do kose vezane u rep koju je prepoznala iz daleka. Dotakla mu je rame i blago povukla.
– Bila je jedna od nas. – rekla mu je tiho.
– Sirota žena… Nikad nisam video ovako tešku atmosferu. Osim…
Setio se Laure u crnini kako izlazi iz kapele. Video joj je majku kako je kinji dok joj polako spuštaju supruga pod hladnu zemlju. Setio se devojčine riđe kose kako se prosula kad je očajnički podigla pogled ka nebesima. Stresao se od slike. Obgrlio se ne bi li oterao jezu koju je osetio u grudima.
– Zašto bi plakao za nekim koga ne znaš? Koga je briga za nju?! Koga je briga za njene snove i mogućnosti. Zašto bi nas zanimalo šta je ona želela, maštala? Ima nas još milion takvih. Pogledaj samo sve koji su oko tebe! – reče ona oštro.
Osetio je suptilni sarkazam u njenom glasu. Laknulo mu je kad je shvatio da ne misli bukvalno sve što govori. Znao je da je to kritika onima koji bi prošetali pored žene koja leži na ulici bez pomisli da pomognu strancu, ili makar pozovu nekog ko je za to obučen. Iako je osetio da je pretrpeo veliki gubitak prema strankinji, kao i svi ostali, ipak se osećao nekako prozvano.
– Ali nikad više neće postojati takva kao ona. – dodala je nežnije, tiho. – Takav svet, takva mogućnost… Upravo smo izgubili još jednu šansu. A šansi nam ponestaje, Konore.
Upozorenje koje mu je spisateljica uperila bilo je kranje uznemirujuće. Osvrnuo se oko sebe. Uopšte nije bilo tako puno ljudi. Jeste ih bilo možda oko stotinak, ali opet… Zar je to sve? Zar Utopija ima samo toliko šansi da pruži?
– Mogućnosti je već malo, a biće samo još gore. Uvek se samo spuštamo i uplićemo u složeniju mrežu propasti i laži. – govorila mu je ozbiljno, ovog puta malo glasnije.
Prošla je pored njega, i istupila pred masu. Stupila je u centar kruga, pored oborenog anđela koji je ležao u svom spokoju. Kretala se sitnim koracima, pažljivo merkajući masu, dozvolivši i njima da i o njoj procene. Iako su njeni postupci bili previše smeli za takvo vreme žalosti, njena hrabrost donela joj je poštovanje. I znali su da ne bi digli ruku na jednu od svojih. Makar ne još, i dalje je vreme da se drže zajedno.
– Ovo ne valja… – započela je da objašnjava narodu. – Jedan od puteva k Tvorcu je sad zauvek zatvoren. Ništa je ne može vratiti. Ona sad može samo da vene u svom mestu počinka. Čeka je jedino večnost u drvenom sanduku.
Većina glava je bila užasnuto pognuta. Niko se nije usuđivao da je gleda dok tako hladno i odvažno govori o smrti dok stoji nad pokojnicom. Pomisao da ih sve to čeka morala se pojaviti. Spisateljica se spustila na kolena pored tela. Sklonila je par neposlušnih, tamnih pramenova kose koji su zaklanjali sklopljene oči.
– Ovo ne sme da se nastavi. Stotine Sledbenika ume da padne, a da ni jedan ne poleti. Čeznite svim svojim bićem za usponom, da njeni pokušaji ne budu uzalud. Neka joj duša lako nađe put do Tvorca. Snovi za usnule…
Osvrnula se i posegnula za svojim krilom. Dotakla je jedno pero i snažno cimnula, iščupavši ga. Pažljivo ga je položila pokojnici na spojene šake i ustala. Udaljila se, vrativši se u krug, dok su ostali počeli da prilaze u grupicama od oko petoro, uradivši isto.
– Snovi za usnule… – promrmljali bi pokunjeno, neki uz glasan jecaj.
Svako bi uzeo po perce sa svog jednog krila i u znak poštovanja ga posuo oko ili na preminulu. Dragi stranac je samo ležao u svom večnom miru, dok su pera polako padala oko nje. Neki bi dodali još po koju reč, neki blagoslov za spokoj duše i poslao ga zajedno sa perom da je prati.
Dođe red i na Konora da otprati jadnicu. Nije ni osetio kad je iščupao perce. Bilo je belo, kao i većina. Samo bi se poneko zlatilo plemenitošću, ili imalo nijanse srebrno sive ili strastvene crvene. Mogućnosti i snovi većine su i dalje bili nejasni.
Kad stade pred nju pogleda je tužno. Još uvek je bila mlada. Jedva da je imala četrdeset. Iako joj na telu nije bilo ni jedne rane, krv kojom je bila umrljana govorila je dovoljno. Bilo mu je teško i osećao je hladnoću kako ga steže u grudima dok je pružao ruku da ispusti pero.
– Snovi za usnule.
Ispred njega se jedna prilika trže, i oseti kako ga prostreli nečiji pogled čim je progovorio. Pogledao je ispred sebe i ugledao devojku sa zlatnim krilima i kosom iste boje, poput klasja pod podnevnim suncem. Zaprepašćeno je stojala i posmatrala ga. Vilica joj je bila malo spuštena od iznenađenja, a telo skamenjeno. Zaustavila se u momentu kada je želela da pošalje svoje zlatno pero i blagoslov, i ruka joj je i dalje bila u vazduhu.
– Čula sam ti glas već negde. – rekla je prestravljeno. – Dozivao si nekog…
Devojka sa verande, to je sigurno bila ona. Osetio je kako mu ponestaje daha i kako mu srce lupa sve jače i jače. Strah ga je obuzeo, iako nije ni znao zašto. Nije izgledala kao da želi da mu naudi, štaviše izgledala je još više prestravljeno nego on. Stojali su tako zaleđeno dok su ih ljudi oko njih zaobilazili ni ne obraćajući pažnju, i nastavili da pružaju svoje želje za spokoj duše.
